Ogledalo/The Mirror

 Magic mirror on the wall, who is the fairest one of all?

– The Brothers Grimm, “Snow White”

Magično ogledalce moje, reci na svetu najlepši ko je?

– Braća Grim, “Snežana i sedam patuljaka”

Kada izađeš iz sebe i pogledaš se tuđim očima, da li ti se sviđa osoba koju gledaš? Odgovor uvek treba da bude DA!

Osnovno pravilo – Ne trudi se da budeš onakav kakav misliš da ćeš se drugima svideti! Nikada nećeš postići da se svima svidiš i da te svi cene i vole.

Drugo osnovno pravilo – Trudi se uvek da budeš onakav kakav ćeš se sebi svideti.

Jedina osoba sa kojom treba da se poredimo je naš ideal o sebi samima. To je onaj superheroj koji se krije negde u našoj podsvesti, a od koga crpimo snagu, elan, samopouzdanje, hrabrost i sve one osobine koje su nama važne i kojima stalno stremimo.

Možda jedino iskreno prijateljstvo je ono sa samim sobom. A kada uspeš da budeš zadovoljan sobom i uspeš da dosegneš neki svoj ideal ličnosti i drugi će to umeti da prepoznaju i cene, a tebi više neće biti ni važno njihovo mišljenje.

/

When you step out of yourself and see you through someone’s else eyes, do you like who you see? The answer should always be YES!

Main principle – Don’t try to be the person you think other people would like! You will never succeed to be liked by everyone and for everyone to appreciate you and love you.

The other grand rule – Always try to be the person that you would like.

The only person we should compare ourselves to is our own ideal about who we should be. It is that superhero who we hide somewhere in our subconsciousness mind, from who we drive our power, inspiration, self-confidence, courage and all the attributes that are important to us and we keep striving to attain them.

The only true friendship, maybe, is that one you have with yourself. And when you succeed in reaching some of yours personal ideal, other people will know to recognize that and appreciate it but you will no longer care what their opinion really is.

Bajka

Ovo je moj život! Meni je dat kao redak dar i od mene zavisi kako ću ga upotrebiti. Ja sam taj umetnik koji će mu dati konačni oblik.

Živeti život ispunjen ljubavlju, divnim, dragim ljudima, istinskom lepotom življenja u jednostavnosti već datog sa neverovatnom lakoćom. Uživati u magiji svakodnevnih stvari, malih čistih trenutaka sreće i spokoja. To je moj film…

Zahteva trud, ali ne i težinu, mudrost je iskoristiti maksimalno prednosti onoga što nam je dato, bilo to naše okruženje ili naši talenti i veštine, a onda ih poboljšati, usavršiti, oplemeniti, tako ćemo lakše savladati i one stvari koje nam baš i ne idu od ruke. Važno je prihvatiti nesavršenost, jer to je ono što nas čini jedinstvenim. Možda je bolje reći da smo svi savršeni na poseban način. Meni su večita inspiracija i motivacija ljudi koji zrače pozitivnošću, a često imaju težak život; ljudi koji su ispunjeni onime što rade i rade to sa lakoćom, a postižu uspeh; ljudi koji se osećaju dobro u svojoj koži i imaju saosećanja za druge, oni koji te nateraju da se zamisliš, da se zapitaš o pravoj vrednosti života i da li je zaista shvataš i prihvataš.

Prestala sam da mislim da moram da uradim nešto, postignem nešto, ne, ne moram. Ništa ne moram. Za neke stvari prosto nisam sazdana, ali ono što imam, što posedujem, što je samo moje, treba da upotrebim, da koristim, da rastem.

Biću sasvim zadovoljna i srećna da vodim svoj život i svoju mladu porodicu putem koji sam sama odsanjala i da kroz neke male stvari dotaknem još nečiji život iskrom radosti i čuda koja se dešavaju svakodnevno i u koja verujem. Verujem u svoju bajku, a i ona veruje u mene.

Budjenje

Život je konstantna promena. Sve oko nas je u cikličnom kretanju, pa i svi procesi u našem telu takođe, i mi kao deo prirode imamo potencijal da se krećemo u tom ritmu. Ako uporedimo ljudsko telo i drvo, vidimo da su u kori drveta upisani godovi, kažu da kora drveta pamti, a isto se kaže i za ljudsku kožu, ipak jedno drvo u samo jednoj godini umre i ponovo se rodi, podari novo seme iz koga može da iznikne sasvim novo drvo, čak i iz sasečenog drveta, ako ostane panj, može da nikne nova mladica. Svakoga dana u prirodi možemo videti milion “malih čuda”, zašto mislimo da se ta čuda ne mogu desiti i nama, zar nismo i mi deo te čarobne prirode? Činjenica je da će stresna situacija, povreda, teža bolest… ostaviti ožiljke u nama i po nama, ali je isto tako činjenica da mi sve to možemo prevazići i krenuti iz početka. Mislim da je ključ da se savkoga dana ispraznimo od svih negativnosti koje su nas dotakle toga dana, da se napunimo pozitivnom energijom, bilo kroz druženje sa prirodom ili druženje sa dobrom knjigom, filmom, muzikom, a najlepše je u zagrljaju voljene osobe, i onda zakoračiti u novi dan sveži i okupani dobrim snom, “kao ponovo rođeni” krenuti u novi dan otvorenog uma, otvorenog srca, ispunjeni ljubavlju! Sunce se ponovo rađa, sunce se svakog dana ponovo rađa!

Budi sunce, budi zvezdano nebo, budi reka koja preobražava sve u dobro…

Ringišpil života

Život je jedan šareni ringišpil. Čas si na vrhu i rukama možeš da opipaš nebo, a već sledećeg trenutka udišeš prašinu. Često ti je muka od svega i samo želiš da sve stane, da siđeš, ali ipak ponovo se penješ i vrtiš, vrtiš, vrtiš u krug i gore i dole i kad ti se najviše vrti u glavi vrištiš od sreće i zadovoljstva i osećaš se kao na krilima neke ptice sa kojom letiš i nemisleći kuda, samo osećaš da si zadovoljan tu gde jesi.

Bez obzira koliko bilo i mučno i teško, makar i zarad samo jednog takvog trenutka spokojtva, radosti i slobode, vredi se uvek iznova vraćati tom ringišpilu boja i života.

Tata

Koliko se snage i ljubavi krije iza reči tata?

Obično je majčinska ljubav ta o kojoj se govori kao simbolu univerzalne, bezuslovne ljubavi, ali za jednu devojčicu ljubav oca je sve, ceo njen svet se gradi na toj ljubavi.

Ja sam tatina ćerka; imam njegove oči, njegov stas, njegov hod… Povlačim se u sebe i ćutim kad me nešto tišti, baš kao i on. Volim iskreno i duboko i verujem u dobro u ljudima, i o poštenju i o doslednosti naučila sam od njega. On je bio heroj mog detinjstva, koji zna sve i može sve.

Naučio me je da pitam, da tražim odgovore. Sećam se svih naših šetnji kroz prirodu… Koji je ovo cvet, koje je ono drvo, gde žive životinje, koji su datumi i mesta značajni za istoriju, za naš narod… Probudio je u meni večitu žeđ za znanjem, ljubav prema životinjama i prirodi, potrebu za samostalnošću…

Pamtim sve njegove lekcije, a bilo je i onih malo grubljih, sirovijih, koje su ipak našle mesto u mom odrastanju.

Nema snažnije stvari od očevog zagrljaja i nema veće stvari od ljubavi jedne devojčice prema svom tati.

Dugme

Svih oblika i dimenzija. Može biti i malo i veliko, najčešće je okruglo, ali moze biti i kockasto, srcasto, leptirasto, cvetno, u obliku kuce ili mace, bubamare i šišarke, ma može biti kakvo poželiš.

U  plehanoj kutiji od nekog davno pojedenog keksa, puno raznih, šarenih dugmića! Obožavala sam da ih prebiram i uparujem, smišljam priče kao da su stvarni, spajam i čitave porodice dugmića i nikad dosta igre. Baba i deda su mi pričali kako su oni u svoje vreme dobijali batine ako ih neko vidi da se igraju sa dugmićima. Kao i mnoge stvari u to posleratno vreme i dugmići su bili deficitarni, smatrani su za neku dragocenost. Mozda smo ih zato mi imali toliko da ih ne možemo potrošiti ni za dva života, osim ako neko u porodici ne počne da šije ili kreira razne stvari i predmete pa iskoristi to šarenilo za svoje maštarije.

A danas, danas su deficitarni samo dobri ljudi, svega ostalog ima i previše.

Jedan trenutak u životu

Realize deeply that the present moment is all you ever have. Eckhart Tolle

U trenutku kada sam postala zaista svesna da ću za par meseci postati majka, prva misao me je odvela u moje detinjstvo, u naručje majke. To je bio trenutak kada se sva snaga, sva veličina, sva ljubav svih majki pre mene pretočila u jedan savršeni momenat u kome sam prvi put razumela značenje te tako često i olako izgovarane reči, koje se ne može objasniti, mora se doživeti.

Miriše mamina kuhinja, kao nikada do sada. Miriše nostalgija. Najbolji je sadašnji trenutak, znam to i osećam, ipak zaplovim ponekad po nekim prošlim vremenima… Odrastemo ostajući deca celoga života, strepimo od pogrda i prekih pogleda, žudimo za rečima odobravanja, razumevanja, za ljubavlju besprekornom, punom prihvatanja. Mirišu dunje mog detinjstva. Tople ruke što su me kroz život vodile. Napijem se vode sa tog izvora sećanja i krenem putem slobode… Dolazi vreme promena, vreme da stope mojih koraka ispune meke, bose, dečije nožice…

Panta rei… Sve prolazi, sve se menja…/Panta rei… Everything passes, everything changes…

Nemoj se plašiti da izgubiš! U životu nekada nam se čini da nemamo dovoljno, da nikome nije dovoljno stalo do nas, da ne vredimo dovoljno, da ne dobijamo dovoljno… Istina je da imamo samo onoliko koliko smo spremni da damo, da je drugima stalo onoliko koliko je nama samima stalo do nas samih, da vredimo samo onoliko koliko volimo, da dobijamo onoliko koliko možemo da podnesemo.

Život je kao reka, on stalno teče i menja se, jedina konstanta tog kretanja si ti sam. Stoga, ako hoćeš da živiš ispunjen i srećan život, treba i ti da tečeš, da se prilagodiš, naviješ na ritam reke i menjaš. Uhvatiš ritam života i tečeš, skrećeš i okrećeš se onako kako se on uvija, krivuda i teče. Kada postaneš dobar plivač spoznaćeš i svoju kreatorsku moć i shvatiti da ta reka koja te nosi nije stihijska bujica, bez smisla i cilja. Ti si taj koji joj dubiš i oblikuješ korito, određuješ pravac i cilj kretanja. Smisao života si ti!

Život je konstantna promena, poput reke, neprestano teče. Ukoliko mu se opireš, samo se zamaraš i stojiš u mestu, tek kada se prepustiš životnoj sili osetiš punu draž življenja, a nagrada je kada se probudiš u osvit zore, umiješ lice i shvatiš da se tvoja životna reka uliva u more ljubavi…

/

Do not be afraid to lose! In life, sometimes, it seems like we don’t have enough, that nobody truly cares about us, that we are not worth enough, that we don’t get enough… The truth is, we have only as much as we are prepared to give, the others care about us as much as we care for ourselves, we are worth as much as we love, we get exactly as much as we can handle.

Life is like a river, constantly flowing and changing, the only constant of that movement is yourself. Thus, if you want to live fulfilled and happy life you should flow as well, adjust, tune yourself up to the rhythm of the river and change. You catch the rhythm of life and flow, you twist and turn the way life curls, curves and flows. When you become a good swimmer, you will realize your creative power and you’ll understand that the river that carries you is not accidental flood, with no sense and purpose. You are the one who carves and shapes its bedrock, designate the way and purpose of its movement. The purpose of life is you!

Life is a never-ending change, like the river, it constantly flows. If you resist to it, you will only get tired and stay at the same place, but when you surrender to the force of life, you feel the full delight of living, and the reward is that when you wake up at the first dawn, wash your face and realize that your river of life flows into the sea of ​​love…

Život teče sam od sebe

Gledam svog malog andjela kako slatko spava, napućila je ustašca, ručice podigla visoko iznad glave, nešto sanja…

Razmišljam danima o svim strahovima, nadama, željama i opet strahovima, o sebi, o prošlosti i budućnosti, o životu. I kao i uvek u takvim trenucima, nemirnog sam uma, misli igraju svoju igru sumnje i zabluda, srce se plaši. Sve procenjujem, sve vagam. Više u telu nego u duši živim taj raspolućeni život i čekam da oluja prođe, da se misli stišaju, razbistre, da mogu neku pouku da izvučem, neku novu lekciju otpišem…

Sve počinje iznutra, iz jezgra, iz suštine i kad sazri pronadje svoj put napolje, izbije na površinu…

To mi daje i snagu i nadu da istrajem, da zaronim u sebe i počupam sav korov koji me pritiska i vuče ka dnu, jer znam da ću okupana svetlošću svoje duše izroniti jača, čistija i bolja.

A život teče, po nekom svom naumu i redu, i istrpi, na kraju, sve prepreke, sva skretanja koja mu nudim, iz straha da ne zalutam, iz buke uma koju ne mogu uvek da ugušim, tek po nekoj slutnji utišanog srca, čujem njegov šum koji me doziva da mu se prepustim. Vraćam mu se, na sreću, uvek, jer život je veći od nas samih i dešava se bili mi spremni ili ne.

Ranije sam mislila da je život težak, tako sam slušala valjda od starijih, i mislila sam da mu se treba suprotstavljati, boriti se za ono što želim po svaku cenu… Neke cene su ipak bile preskupe, a želje pogrešno protumačene. Istina je u staroj poslovici “sila Boga ne moli”, jer suprotstavljajući se tom toku, sputavamo i svoje želje i udaljavamo se od Boga i njegove zamisli. Dugo mi je trebalo da shvatim i prihvatim, istinu koju sam oduvek slutila iskonskom pameću, da je Bog ustvari dobar i da nam je namenio mnogo više i bolje nego što možemo da zamislimo ograničenim umom, zastrašenim srcem, ovim vremenom i prostorom.

A naša duša, naš suštinski život, beskonačan je i neuhvatljiv. O njemu su svi naši snovi, sve nade. On je od čiste mašte sazdan. Potrebno je samo voleti i verovati…

Zato večeras grlim svoju dušu, ljubim svoj život i zahvaljujem Bogu na svemu… i molim se da me ne napusti, ni sad, ni ikad, jer jedina stalna borba koju vredi voditi u ovom životu jeste borba za stišavanje uma i jačanje vere u sam život.

Celivam te poljupcima svoga srca!

Šarena krila

Nekim ljudima leptir simbolizuje život, rađanje, preobražaj, dok drugima simbolizuje smrt i propadanje. Da li si gledao nekad kako od gusenice nastaje leptir? Kada sam bila mala mislila sam da je gusenica koja je prekrivena nekom belom paučinom ustvari mrtva i da ju je neki veliki pauk “sahranio” u svojoj mreži. Sa druge strane leptiri su mi uvek bili lepi, toliko živahni i razdragani, toliko različiti, sa bojama svih kontrasta i šara! I sada ih doživljavam kao oličenje živosti i prolećnog buđenja. Bila sam veoma zamišljena kada sam prvi put čula da leptiri ustvari nastaju iz učaurene gusenice i žive samo jedan dan… Jedan dan da prožive i ostvare svoju sudbinu, jedan dan da otkriju svet! Zamisli to, a mi provedemo godine mozgajući, padajući i podižući se. Mada mi i dalje nije jasno gde odlaze i kako umiru, mislim da su leptiri izvanredna mala stvorenja. Jutros sam razmisljala o tome koliko je naš život sličan životu leptira… Rodimo se puzeći bespomoćno kroz ruke koje brinu i neguju, onda se učaurimo u telima koja smo dobili i pipamo u mraku, učimo, trudimo se da nađemo smisao, da postignemo nešto što će se pamtiti ili bar prepričavati. Samo ako bismo bili uspešni u tom sazrevanju, kad umremo naša bi se duša oslobodila u spektru jedinstvenog oblika i šara, uzdigla poput najfinijeg leptira do vrha nebeskog… Šta bi se posle dešavalo, niko ne zna ili, možda, ćuti o tom…