Ljubav je važna

Ceo svet može da vas voli, ali vas ta ljubav neće usrećiti. Ono što će vas usrećiti jeste da podelite svu ljubav koja se krije u vama. To je ljubav koja je važna.

Don Migel Ruiz

Znaš onaj momenat kada voljena osoba uđe u prostoriju i ona sva zablista, jednostavno sve se ozari, a najviše ti sam. To je trenutak kada vreme uspori svoje disanje, kada sve što radiš, radiš bez napora, bez umora, bez bola, sve je u savršenoj harmoniji. On ti prilazi, spušta dah na tvoje usne, kao da se budiš iz stogodišnjeg sna i više nikada ne moraš da zažmuriš, jer tvoj san je java.

U ljubavi želim bajku! Želim da dotaknem sve svetle trenutke života, da se ogrejem o čestice prefinjene, tanane sreće, koje vidimo samo ja i moja zaljubljena duša. Želim da se ogledam u očima lepšim od svake lepote, sjajnijim od bisera i većim od svake dobrote. Hrabriju, pametniju, bolju osobu od sebe tražim, da je volim i da svetlim u trenucima čiste sreće u njegovoj duši od ljubavi što plamti, što stvara život i tka san o nas dvoje i večnoj sreći, jer smo jedno drugom sve, i dan i noć i zvezde i sunce i pun mesec u tamnoj noći…

Ljubav je sve.

Zlatna sredina

Za sve je u životu potrebna širina. I da se misli i da se voli i da se shvati i razume, i da se čovek oslobodi ovozemaljskih stega. Uzleteti i ostati negde između duha i tela, putenosti i večnosti. “Sve što činiš čini u slavu Boga.” Lepo zvuči, a možda je i moguće. Ako bismo  dušu poistovetili sa božanskim, kao nečim što je bezgranično, besmrtno i bezgrešno, onda bi recept bio jednostavan: hrani svoju dušu i bićeš bliže Bogu. A šta sa telom? Ništa ne postoji uzalud. Sredina se nameće kao jedino rešenje. Svemu naći meru. Sve što telo traži, mora da ima svoj oslonac ili svrhu u duši, da bi postojala ravnoteža. Nije to ni tako teško kao što na prvi pogled možda izgleda. Jer kada bi samo hranili i zadovoljavali telo, možda bismo neko vreme mislili da nam je super, ali vremenom bismo shvatili, tj. priznali sebi da hranimo prazninu koja postaje sve veća, na mestu gde je nekada obitavala duša. Zato ima puno ljudi koji naizgled imaju sve, ali nisu srećni, ili jesu, naizgled.
Duša bez tela može, a može li telo bez duše? Moje je mišljenje da je svaka forma bez sadržine beskorisna i glupa, a sve što postoji ima svoju svrhu i smisao…
Jasno je da mora postojati i duh i telo, tama i svetlo, noć i dan, dobro i loše, radost i tuga… To je život koji traje uprkos svemu. Uništenje i stvaranje, i čovek u središtu svega. Bog nam je zato dao i dušu i telo, da naučimo da balansiramo, da ne dozvolimo telu da pokvari dušu. Za to je potrebno iskustvo i sloboda duha, moć saznanja i samospoznaje, otvorene oči ali i srce. Istina je jedna: jedan čovek, jedna duša, jedan život, jedna sudbina, jedan smisao za svakoga od nas. Kad pronađeš svoj smisao reći ću ti ko sam.

Tata

Koliko se snage i ljubavi krije iza reči tata?

Obično je majčinska ljubav ta o kojoj se govori kao simbolu univerzalne, bezuslovne ljubavi, ali za jednu devojčicu ljubav oca je sve, ceo njen svet se gradi na toj ljubavi.

Ja sam tatina ćerka; imam njegove oči, njegov stas, njegov hod… Povlačim se u sebe i ćutim kad me nešto tišti, baš kao i on. Volim iskreno i duboko i verujem u dobro u ljudima, i o poštenju i o doslednosti naučila sam od njega. On je bio heroj mog detinjstva, koji zna sve i može sve.

Naučio me je da pitam, da tražim odgovore. Sećam se svih naših šetnji kroz prirodu… Koji je ovo cvet, koje je ono drvo, gde žive životinje, koji su datumi i mesta značajni za istoriju, za naš narod… Probudio je u meni večitu žeđ za znanjem, ljubav prema životinjama i prirodi, potrebu za samostalnošću…

Pamtim sve njegove lekcije, a bilo je i onih malo grubljih, sirovijih, koje su ipak našle mesto u mom odrastanju.

Nema snažnije stvari od očevog zagrljaja i nema veće stvari od ljubavi jedne devojčice prema svom tati.

Dugme

Svih oblika i dimenzija. Može biti i malo i veliko, najčešće je okruglo, ali moze biti i kockasto, srcasto, leptirasto, cvetno, u obliku kuce ili mace, bubamare i šišarke, ma može biti kakvo poželiš.

U  plehanoj kutiji od nekog davno pojedenog keksa, puno raznih, šarenih dugmića! Obožavala sam da ih prebiram i uparujem, smišljam priče kao da su stvarni, spajam i čitave porodice dugmića i nikad dosta igre. Baba i deda su mi pričali kako su oni u svoje vreme dobijali batine ako ih neko vidi da se igraju sa dugmićima. Kao i mnoge stvari u to posleratno vreme i dugmići su bili deficitarni, smatrani su za neku dragocenost. Mozda smo ih zato mi imali toliko da ih ne možemo potrošiti ni za dva života, osim ako neko u porodici ne počne da šije ili kreira razne stvari i predmete pa iskoristi to šarenilo za svoje maštarije.

A danas, danas su deficitarni samo dobri ljudi, svega ostalog ima i previše.

Jedan trenutak u životu / One moment in life

Duboko spoznajte da je sadašnji trenutak sve što ikada imate. – Ekart Tol

Realize deeply that the present moment is all you ever have.  – Eckhart Tolle

U trenutku kada sam postala zaista svesna da ću za par meseci postati majka, prva misao me je odvela u moje detinjstvo, u naručje majke. To je bio trenutak kada se sva snaga, sva veličina, sva ljubav svih majki pre mene pretočila u jedan savršeni momenat u kome sam prvi put razumela značenje te tako često i olako izgovarane reči, koje se ne može objasniti, mora se doživeti.

Miriše mamina kuhinja, kao nikada do sada. Miriše nostalgija. Najbolji je sadašnji trenutak, znam to i osećam, ipak zaplovim ponekad po nekim prošlim vremenima… Odrastemo ostajući deca celoga života, strepimo od pogrda i prekih pogleda, žudimo za rečima odobravanja, razumevanja, za ljubavlju besprekornom, punom prihvatanja. Mirišu dunje mog detinjstva. Tople ruke što su me kroz život vodile. Napijem se vode sa tog izvora sećanja i krenem putem slobode… Dolazi vreme promena, vreme da stope mojih koraka ispune meke, bose, dečije nožice…

/

At the moment when I got to be really aware that I would become a mother in a couple of months, the first thought I had has taken me to my childhood, to my mother’s arms. It was a moment when all the strength, all the greatness, all the love of all the mothers before me was transformed into one perfect moment in which I for the first time understood the meaning of that so often and lightly spoken word, that cannot be explained, it must be experienced.

Like never before it smells like mom’s kitchen. It smells like nostalgia. The present moment is the best, I know and feel it, yet I sail sometimes through some past times… We grow up remaining children all our lives, we dread ragging and harsh looks, we long for words of approval, understanding, for impeccable love, full of acceptance. It smells like the quinces of my childhood. The warm hands that guided me through life. I drank water from that source of memory and I set out on the path of freedom… The time of change is coming, the time for the footsteps of my steps to be filled with soft, bare, children’s feet…

Tijana Stupljanin