Zlatna sredina

Za sve je u životu potrebna širina. I da se misli i da se voli i da se shvati i razume, i da se čovek oslobodi ovozemaljskih stega. Uzleteti i ostati negde između duha i tela, putenosti i večnosti. “Sve što činiš čini u slavu Boga.” Lepo zvuči, a možda je i moguće. Ako bismo  dušu poistovetili sa božanskim, kao nečim što je bezgranično, besmrtno i bezgrešno, onda bi recept bio jednostavan: hrani svoju dušu i bićeš bliže Bogu. A šta sa telom? Ništa ne postoji uzalud. Sredina se nameće kao jedino rešenje. Svemu naći meru. Sve što telo traži, mora da ima svoj oslonac ili svrhu u duši, da bi postojala ravnoteža. Nije to ni tako teško kao što na prvi pogled možda izgleda. Jer kada bi samo hranili i zadovoljavali telo, možda bismo neko vreme mislili da nam je super, ali vremenom bismo shvatili, tj. priznali sebi da hranimo prazninu koja postaje sve veća, na mestu gde je nekada obitavala duša. Zato ima puno ljudi koji naizgled imaju sve, ali nisu srećni, ili jesu, naizgled.
Duša bez tela može, a može li telo bez duše? Moje je mišljenje da je svaka forma bez sadržine beskorisna i glupa, a sve što postoji ima svoju svrhu i smisao…
Jasno je da mora postojati i duh i telo, tama i svetlo, noć i dan, dobro i loše, radost i tuga… To je život koji traje uprkos svemu. Uništenje i stvaranje, i čovek u središtu svega. Bog nam je zato dao i dušu i telo, da naučimo da balansiramo, da ne dozvolimo telu da pokvari dušu. Za to je potrebno iskustvo i sloboda duha, moć saznanja i samospoznaje, otvorene oči ali i srce. Istina je jedna: jedan čovek, jedna duša, jedan život, jedna sudbina, jedan smisao za svakoga od nas. Kad pronađeš svoj smisao reći ću ti ko sam.

Tata

Koliko se snage i ljubavi krije iza reči tata?

Obično je majčinska ljubav ta o kojoj se govori kao simbolu univerzalne, bezuslovne ljubavi, ali za jednu devojčicu ljubav oca je sve, ceo njen svet se gradi na toj ljubavi.

Ja sam tatina ćerka; imam njegove oči, njegov stas, njegov hod… Povlačim se u sebe i ćutim kad me nešto tišti, baš kao i on. Volim iskreno i duboko i verujem u dobro u ljudima, i o poštenju i o doslednosti naučila sam od njega. On je bio heroj mog detinjstva, koji zna sve i može sve.

Naučio me je da pitam, da tražim odgovore. Sećam se svih naših šetnji kroz prirodu… Koji je ovo cvet, koje je ono drvo, gde žive životinje, koji su datumi i mesta značajni za istoriju, za naš narod… Probudio je u meni večitu žeđ za znanjem, ljubav prema životinjama i prirodi, potrebu za samostalnošću…

Pamtim sve njegove lekcije, a bilo je i onih malo grubljih, sirovijih, koje su ipak našle mesto u mom odrastanju.

Nema snažnije stvari od očevog zagrljaja i nema veće stvari od ljubavi jedne devojčice prema svom tati.

Dugme

Svih oblika i dimenzija. Može biti i malo i veliko, najčešće je okruglo, ali moze biti i kockasto, srcasto, leptirasto, cvetno, u obliku kuce ili mace, bubamare i šišarke, ma može biti kakvo poželiš.

U  plehanoj kutiji od nekog davno pojedenog keksa, puno raznih, šarenih dugmića! Obožavala sam da ih prebiram i uparujem, smišljam priče kao da su stvarni, spajam i čitave porodice dugmića i nikad dosta igre. Baba i deda su mi pričali kako su oni u svoje vreme dobijali batine ako ih neko vidi da se igraju sa dugmićima. Kao i mnoge stvari u to posleratno vreme i dugmići su bili deficitarni, smatrani su za neku dragocenost. Mozda smo ih zato mi imali toliko da ih ne možemo potrošiti ni za dva života, osim ako neko u porodici ne počne da šije ili kreira razne stvari i predmete pa iskoristi to šarenilo za svoje maštarije.

A danas, danas su deficitarni samo dobri ljudi, svega ostalog ima i previše.

Jedan trenutak u životu

Realize deeply that the present moment is all you ever have. Eckhart Tolle

U trenutku kada sam postala zaista svesna da ću za par meseci postati majka, prva misao me je odvela u moje detinjstvo, u naručje majke. To je bio trenutak kada se sva snaga, sva veličina, sva ljubav svih majki pre mene pretočila u jedan savršeni momenat u kome sam prvi put razumela značenje te tako često i olako izgovarane reči, koje se ne može objasniti, mora se doživeti.

Miriše mamina kuhinja, kao nikada do sada. Miriše nostalgija. Najbolji je sadašnji trenutak, znam to i osećam, ipak zaplovim ponekad po nekim prošlim vremenima… Odrastemo ostajući deca celoga života, strepimo od pogrda i prekih pogleda, žudimo za rečima odobravanja, razumevanja, za ljubavlju besprekornom, punom prihvatanja. Mirišu dunje mog detinjstva. Tople ruke što su me kroz život vodile. Napijem se vode sa tog izvora sećanja i krenem putem slobode… Dolazi vreme promena, vreme da stope mojih koraka ispune meke, bose, dečije nožice…

Zvezda padalica

Tek kada moje srce svom snagom nešto zaželi, a moj razum to prihvati kao dobro i sve emocije su pozitivne, sa dozom straha koji nam poručuje da je to nešto vredno truda, nešto veliko što nam na momente deluje nedostižno, volja zadaje konačan udarac, a moj um se oslobađa i čini sve da ispuni tu želju i postigne cilj.

Čovek je slobodan kada probije sve granice koje je sam sebi nametnuo, kada se ne plaši, kada se ne brine, kada može sve što zamisli, jer ne razmišlja o preprekama, već o mogućnostima, o izborima. Kada izađe iz svoje ušuškanosti i navika i počne da istražuje i kreira.

Kreirajte svoj život od želja svoje duše i pustite mašti na volju. Rođeni smo sa zvezdama u očima, nogama što po zemlji hode, srcem koje doseže zvezde… Pronađite svoju zvezdu padalicu i otkrijte svet beskonačnih mogućnosti. Nije potrebno mnogo želeti, dovoljna je i jedna iskrena želja kojoj se celo biće već raduje i sa radošću prima.

Verujući

“Bog je u tebi i svuda oko tebe. Ne u oblicima od drveta ili kamena. Zagrebi bilo koje drvo i on je tu, pomeri bilo koji kamen i njega ćeš naći.” Veruje se da su ovo istinite reči istorijskog Isusa

Život je čin vere, zato ga i ne možemo objasniti, uvek će nas iznenaditi nečim novim i nedokučivim. Baš kao što smo i mi sami deo njega, nedokučivi i neistraženi do kraja. Dokle god ne odgonetnemo sebe nećemo znati odgovor na vekovna pitanja: šta je život? Odakle dolazim? Kuda idem? Istina je dostupna onima koji veruju. Samo tako ovaj svet ima neki smisao.

Tata mi je često govorio: „Ne beri cveće po Jupiteru“. Šta ja tu mogu, volim taj miris zemlje neke daleke, koja postoji samo u mom srcu. Ne mogu ni da zamislim kakav bi mi život bio da nisam otkrila te daljine. Ja nisam od ovoga sveta i ne mogu da ga shvatim. Zato žudim za mirisom toploga leta i nestvarom moga sveta.

Verujem da je važniji taj unutrašnji svet koji otkrivamo i oblikujemo ceo život od svega što nas okružuje, da je ključ života u nama, dok nam proživljena iskustva služe kao putokazi, tzv. znakovi pored puta, koje ako umemo da prepoznamo mogu da nam budu odlični vodiči na putu u središte srca, odn. duše. A duša sve zna, samo je treba umeti čuti i verovati u njenu veličinu i snagu.

Panta rei… Sve prolazi, sve se menja…/Panta rei… Everything passes, everything changes…

Nemoj se plašiti da izgubiš! U životu nekada nam se čini da nemamo dovoljno, da nikome nije dovoljno stalo do nas, da ne vredimo dovoljno, da ne dobijamo dovoljno… Istina je da imamo samo onoliko koliko smo spremni da damo, da je drugima stalo onoliko koliko je nama samima stalo do nas samih, da vredimo samo onoliko koliko volimo, da dobijamo onoliko koliko možemo da podnesemo.

Život je kao reka, on stalno teče i menja se, jedina konstanta tog kretanja si ti sam. Stoga, ako hoćeš da živiš ispunjen i srećan život, treba i ti da tečeš, da se prilagodiš, naviješ na ritam reke i menjaš. Uhvatiš ritam života i tečeš, skrećeš i okrećeš se onako kako se on uvija, krivuda i teče. Kada postaneš dobar plivač spoznaćeš i svoju kreatorsku moć i shvatiti da ta reka koja te nosi nije stihijska bujica, bez smisla i cilja. Ti si taj koji joj dubiš i oblikuješ korito, određuješ pravac i cilj kretanja. Smisao života si ti!

Život je konstantna promena, poput reke, neprestano teče. Ukoliko mu se opireš, samo se zamaraš i stojiš u mestu, tek kada se prepustiš životnoj sili osetiš punu draž življenja, a nagrada je kada se probudiš u osvit zore, umiješ lice i shvatiš da se tvoja životna reka uliva u more ljubavi…

/

Do not be afraid to lose! In life, sometimes, it seems like we don’t have enough, that nobody truly cares about us, that we are not worth enough, that we don’t get enough… The truth is, we have only as much as we are prepared to give, the others care about us as much as we care for ourselves, we are worth as much as we love, we get exactly as much as we can handle.

Life is like a river, constantly flowing and changing, the only constant of that movement is yourself. Thus, if you want to live fulfilled and happy life you should flow as well, adjust, tune yourself up to the rhythm of the river and change. You catch the rhythm of life and flow, you twist and turn the way life curls, curves and flows. When you become a good swimmer, you will realize your creative power and you’ll understand that the river that carries you is not accidental flood, with no sense and purpose. You are the one who carves and shapes its bedrock, designate the way and purpose of its movement. The purpose of life is you!

Life is a never-ending change, like the river, it constantly flows. If you resist to it, you will only get tired and stay at the same place, but when you surrender to the force of life, you feel the full delight of living, and the reward is that when you wake up at the first dawn, wash your face and realize that your river of life flows into the sea of ​​love…

Život teče sam od sebe

Gledam svog malog andjela kako slatko spava, napućila je ustašca, ručice podigla visoko iznad glave, nešto sanja…

Razmišljam danima o svim strahovima, nadama, željama i opet strahovima, o sebi, o prošlosti i budućnosti, o životu. I kao i uvek u takvim trenucima, nemirnog sam uma, misli igraju svoju igru sumnje i zabluda, srce se plaši. Sve procenjujem, sve vagam. Više u telu nego u duši živim taj raspolućeni život i čekam da oluja prođe, da se misli stišaju, razbistre, da mogu neku pouku da izvučem, neku novu lekciju otpišem…

Sve počinje iznutra, iz jezgra, iz suštine i kad sazri pronadje svoj put napolje, izbije na površinu…

To mi daje i snagu i nadu da istrajem, da zaronim u sebe i počupam sav korov koji me pritiska i vuče ka dnu, jer znam da ću okupana svetlošću svoje duše izroniti jača, čistija i bolja.

A život teče, po nekom svom naumu i redu, i istrpi, na kraju, sve prepreke, sva skretanja koja mu nudim, iz straha da ne zalutam, iz buke uma koju ne mogu uvek da ugušim, tek po nekoj slutnji utišanog srca, čujem njegov šum koji me doziva da mu se prepustim. Vraćam mu se, na sreću, uvek, jer život je veći od nas samih i dešava se bili mi spremni ili ne.

Ranije sam mislila da je život težak, tako sam slušala valjda od starijih, i mislila sam da mu se treba suprotstavljati, boriti se za ono što želim po svaku cenu… Neke cene su ipak bile preskupe, a želje pogrešno protumačene. Istina je u staroj poslovici “sila Boga ne moli”, jer suprotstavljajući se tom toku, sputavamo i svoje želje i udaljavamo se od Boga i njegove zamisli. Dugo mi je trebalo da shvatim i prihvatim, istinu koju sam oduvek slutila iskonskom pameću, da je Bog ustvari dobar i da nam je namenio mnogo više i bolje nego što možemo da zamislimo ograničenim umom, zastrašenim srcem, ovim vremenom i prostorom.

A naša duša, naš suštinski život, beskonačan je i neuhvatljiv. O njemu su svi naši snovi, sve nade. On je od čiste mašte sazdan. Potrebno je samo voleti i verovati…

Zato večeras grlim svoju dušu, ljubim svoj život i zahvaljujem Bogu na svemu… i molim se da me ne napusti, ni sad, ni ikad, jer jedina stalna borba koju vredi voditi u ovom životu jeste borba za stišavanje uma i jačanje vere u sam život.

Celivam te poljupcima svoga srca!

Šarena krila

Nekim ljudima leptir simbolizuje život, rađanje, preobražaj, dok drugima simbolizuje smrt i propadanje. Da li si gledao nekad kako od gusenice nastaje leptir? Kada sam bila mala mislila sam da je gusenica koja je prekrivena nekom belom paučinom ustvari mrtva i da ju je neki veliki pauk “sahranio” u svojoj mreži. Sa druge strane leptiri su mi uvek bili lepi, toliko živahni i razdragani, toliko različiti, sa bojama svih kontrasta i šara! I sada ih doživljavam kao oličenje živosti i prolećnog buđenja. Bila sam veoma zamišljena kada sam prvi put čula da leptiri ustvari nastaju iz učaurene gusenice i žive samo jedan dan… Jedan dan da prožive i ostvare svoju sudbinu, jedan dan da otkriju svet! Zamisli to, a mi provedemo godine mozgajući, padajući i podižući se. Mada mi i dalje nije jasno gde odlaze i kako umiru, mislim da su leptiri izvanredna mala stvorenja. Jutros sam razmisljala o tome koliko je naš život sličan životu leptira… Rodimo se puzeći bespomoćno kroz ruke koje brinu i neguju, onda se učaurimo u telima koja smo dobili i pipamo u mraku, učimo, trudimo se da nađemo smisao, da postignemo nešto što će se pamtiti ili bar prepričavati. Samo ako bismo bili uspešni u tom sazrevanju, kad umremo naša bi se duša oslobodila u spektru jedinstvenog oblika i šara, uzdigla poput najfinijeg leptira do vrha nebeskog… Šta bi se posle dešavalo, niko ne zna ili, možda, ćuti o tom…