Samo budi to što jesi/Just be who you are

Budi svoja! Toliko si bitna, neponovljiva, neprocenjiva! Zašto nam je toliko teško da u to poverujemo? Osećam koliko darova sam primila, samim rođenjem, samim postankom. Iskra tvorca je u svima nama, a šta mi radimo sa njom? Upoređujemo se sa drugima, imitiramo, kopiramo, slušamo druge da bismo bili prihvaćeni, da bismo bili dobri roditeljima, komšijama, prijateljima, rodbini, učiteljici, mužu, koleginici, šefu… svima samo ne sebi!

Dugo već imam potrebu da napišem tekst na temu autentičnosti, ali nisam znala kako. Prepoznala sam koliko je važno da budemo svoji, da komuniciramo sa sobom, da čujemo sebe, iskažemo sebe i ispoštujemo sebe, jer je to jedini način da budemo istinski ispunjeni i srećni. Umela sam da prepoznam autentičnost kod drugih ljudi i divila sam se tome kad neko samo jeste ono što jeste i radi ono što voli, bez laži, usiljenosti i potrebe da bilo šta dokaže bilo kome. Jer kada živiš ono što jesi, tebe stvarno ne interesuje šta će neko da misli o tome šta imaš da kažeš ili da li se nekome sviđa ili ne sviđa to što radiš. Jer kada živimo i radimo podržavajući svoju autentičnost mi smo srećni i zadovoljni, ispunjavamo svoju svrhu samim tim što jesmo i to je naša nagrada. Korist od toga je višestruka jer se naša ispunjenost životom koji volimo i na kome smo zahvalni preliva i na druge ljude i daje im zeleno svetlo da se otvore za tu mogućnost da je istinska sreća tako jednostavna, toliko obična da je često zanemarujemo, odbacujemo kao suviše očiglednu.

Čiji život živimo? Šta je zaista važno u životu?

Bez obzira na to što sam svesna koliko je važno živeti autentično i u skladu sa svojim bićem, moram da priznam da nisam još uvek uspela u tome. Pitam se često ko sam uistinu ja i šta je to što ja zaista želim? Toliko dugo sam živela iz glave, iz uverenja svojih roditelja i okoline, da više nisam sigurna gde leži moja autentičnost. Koja je korist od toga da živimo život za koji će nam drugi reći – vidi kako si uspešna, vidi kako si srećna, vidi kako si dobra, blago tebi, a mi ne osećamo taj uspeh, tu sreću i tu dobrotu. Šta bi se dogodilo kada bismo živeli život od koga bi nam treperelo celo biće i osmeh ne bi silazio sa našeg lica, iako bi možda drugi govorili, ti si luda, to je nemoguće, u kom svetu ti živiš, to je glupo i slično?

Šta bi se dogodilo kada bismo dopustili sebi da budemo to što jesmo? Čudo prirode, radost života, svetlost koju ništa ne može pomračiti?

Da li bi svet i život kakve poznajemo danas uopšte postojali da nije bilo onih “ludih” autentičnih ljudi koji su živeli život po svojim aršinima, često usamljeni, često odbačeni, često nipodaštavani, proganjani, neshvaćeni? Koliko njih je, svesni večnosti, stavljalo svoj ovozemaljski život na vešala, giljotine, lomače, odbijajući da žive lažne živote, nemajući ništa drugo da ponude zajednici koja ih ne shvata i odbacuje do svoje autentičnosti!

A šta je to autentičnost? U jezičkom smislu, termin autentičan potekao je od grčke reči authentikos, što znači istinitost, pravovaljanost, verodostojnost. Ako znamo da na ovom svetu ne postoje dve apsolutno iste jedinke u biljnom i životinjskom svetu, pa i šire (npr. ne postoje dve identične pahulje snega!), kao i da je svaki čovek jedinstven po mnogim karakteristikama (dnk, otisak prsta, zenica oka…), zar je teško prihvatiti da su te “različitosti” važne?

Koja je moja istina koju sam došla da živim? Možda moje želje i moja vizija života samo meni ima smisla, možda još nisam otkrila kako da živim svoju autentičnost, možda će me neko proglasiti ludom što čeprkam po svom savršenom životu tragajući za nekom autentičnošću koja će me odvesti ko zna gde? A možda je sve to nebitno, možda je dovoljno da sam ja srećna i zadovoljna i odana autentičnoj sebi.