“Samo jednom se živi! Ne, samo jednom umiremo, a živimo svaki dan…”
Ponekad me obuzme tama, neka moja davna čežnja. Neki crni oblak ciklonski zapreti da će sve dobro što sam ikada imala, sva lepota o kojoj sanjam nestati, samo se istopiti tu pred mojim očima i ja ću propasti u prazninu postojanja koje nije svesnost, a svi moji demoni doći će da se slade ostacima života koji je nekada bio moj. Ja sam Titanik, a moja hrid je moja slabost, slabost da verujem da sam bolja da sam veća od površnog sjaja nečega što drugi misle da je život! A moj život je pesma, moja jutra su geteovska, moje noći su arapske, moji snovi epski, moja ljubav… ljubav večita hrana, prastari lek, smisao u besmislu, čistota rođenja i besmrtnost čistote, ostaće uvek srce svega. I šapat koji me budi u svitanje, zove na molitvu i slavljenje Gospoda za još jedno buđenje, jedino jezik ljubavi razume…
Treba živeti svaki dan, treba slaviti svaki dan, jer svaka noć je mala smrt i ne znamo da li ćemo se probuditi. A onda, sneno buđenje, trag jutarnjeg sunca koji kao da govori: “Sve je dobro” imaš još jednu šansu.
Naše je da živimo svaki dan kao da je poslednji, jer nemamo kontrolu nad sutrašnjicom, a ne možemo više ništa uraditi ni u prošlosti. Ljudima današnjice je oduzeta ova mudrost, smrt je gurnuta pod tepih, sa svih strana šalju se poruke da čovek može da živi večno okamenjen u fitnesima, silikonima, dijetama, kašmiru i svili… Postoji faza u dečijem razvitku kada ona po prvi put razmatraju ideju smrti, sklapaju neke kockice u svojim glavicama. U toj fazi dolaze pitanja: da li ćete ti i tata umreti? Da li ću ja umreti? Šta se dešava kad neko umre? I mnoga druga, u zavisnosti šta dobiju kao odgovor na ova početna. Naše iskustvo sa decom je na kraju dovelo do smeha, jer je mlađa devojčica počela da ponavlja: “Svi ćemo umreti, svi ćemo umreti”, ali ona je to vikala čak sa nekom dozom radosti da smo svi prasnuli u smeh. A zar nije to najispravniji pristup ovom pitanju? Verujem da dete u nekoj svojoj iskrenoj nevinosti i još uvek dušom bliže Bogu nego zemlji, oseća da jedno biće sa jedinstvenom dušom, sa toliko jedinstvenih karakteristika i odlika ličnosti i karaktera, ne može tek tako nestati, istruliti.
Ta oštrica istine, koja je ljudima prošlih vekova stalno visila nad glavom, činila ih je budnim za život i spremnim i za smrt. Živelo se časno i grabio se dan, znalo se koji život je večan i da nikome nije obećan novi dan. Možemo mi da živimo kako hoćemo i da mislimo šta želimo, ali istina se neće zbog nas menjati…
kapljicezivota/thedropsoflife 