Sjaj

Zagrlila sam ga, pridržavajući ga nežno. Gledali smo se u oči, njegove su se smešile nekim zvezdanim sjajem. Bile su to oči dečaka, koji zavisi od tuđe ljubavi, koji voli iskreno i ništa ne traži za uzvrat. Taj njegov pogled mi je davao snagu da se ne raspadnem, znajući da ga gubim dok ga je njegovo telo izdavalo. U tim rukama koje su me toliko puta nosile i dizale u nebo, nije više bilo snage, a „ moje brze noge što su nekad konja mogle stići, a sada su oslabile, jedva mogu na njih ići…“, kako je voleo da recituje. Znala sam da odlazi polako, na onaj neizbežni put, ali nisam to htela da priznam. Ipak je on bio tu za mene od mog prvog plača, 23 godine sam mu sedela u krilu, uz njega sam uvek bila dete, a sada sam morala da odrastem.

Naizgled to je bio jedan običan i, kako će se ispostaviti, poslednji susret jedne unuke i njenog voljenog dede. Samo, za mene je taj pogled kojim smo sve rekli, a da reč nismo izgovorili, bio poslednja podrška koju sam dobila od njega. Njegov sigurni zagrljaj sa “onoga sveta”. Spokoj, ljubav i prostodušnost tog pogleda su me umirivali i grejali moju dušu vraćajući sve lepe uspomene na detinjstvo i odrastanje uz njega. Taj naš susret bio je i ostao moje svetlo na kraju tunela tuge koja još ume da zaboli, skoro 20 godina kasnije, ali taj sjaj u oku… još uvek sija kao najsjajnija zvezda.

Tijana Stupljanin