Toliko pitanja, zuje kao ljute pčele… ali taj put svi moramo proći. Odrastanje, sazrevanje, osamostaljivanje, zovi to kako god želiš, to je ono mučno razdoblje koje započinje kada ti se hormoni probude i milion pitanja, misli, osećanja navru, preteći da sruše ceo do tada ušuškani i bezbrižni svet.
Počneš da preispituješ društvo koje te okružuje, stavove koje su ti roditelji preneli, svesno ili nesvesno, naučene principe, dogme, nametnuta pravila, sopstveni sistem vrednosti… Onaj isti koji se uzdrma prvi put kada te život postavi pred neku veliku odluku, kada po prvi put stvarno vidiš patnju, naslutiš dubinu života; kada smrt pomoli svoje sumorno lice i prvi put osetiš stvarni bol. Bol koji je do tada u šarenoj mašti detinjstva, pobuđivan slikama o neuzvraćenim ljubavima i melanholičnoj mladosti buntovnika koje upijamo u knjigama i filmovima, izgledao kao apsolutni vrhunac življenja. Tako romantičan i neizostavan pratilac ljubavi i života jednog umetnika (koga svi krijemo negde u sebi), koji se zarad lične slobode (čitaj: provoda i neodgovornosti) odmeće od društva u kome je neshvaćen i sputan i uvek nekako tragično završava nemogavši da se odupre uzavreloj krvi i strašću za življenjem ili razočaran neostvarenim očekivanjima koja su se savila pred neminovnošću realnog života… Ništa poetičnog nema u toj slici istrošene mladosti koja je toliko obećavala.
Najvažnije je bilo biti cool, pobuditi divljenje mladića, zadobiti poštovanje devojaka, biti pozvan na žurku (ne razumem zašto se roditelji toliko tripuju, pa ja se samo dobro zabavljam). Najveći strah je bio biti ismejan u školskom dvorištu ili potpuno neprimećen od strane onog preslatkog dečka u izlizanim leviskama i šiskama u plavim sanjivim očima od čijeg pogleda zaboravim kako se zovem, zaboravim sve… Ne smem ni da vam kažem gde su završili ti slatkiši, ali tada… Tada je sve izgledalo lako, imali smo Svet pod nogama i svo vreme ovoga sveta.
Nadam se da me neki snovi i ideali nikada neće napustiti i da će duh malog buntovnika ostati trajno naseljen u nekom uglu moje svesti, ovoga puta sa razlogom; postoji samo određena količina realnosti koju sanjalačka duša može da podnese. Iako mislim da su najlepše pesme potekle iz otvorene rane na srcu pesnika koji pokušava da svari svet oko sebe, svesno sam odlučila da ne otvaram tu ranu. Počela sam da pišem i kada sam srećna, ugasila sam cigaretu, isprala gorčinu vinom i prosula ostatak čaše, podigla sam izmaglicu sete i zauvek spustila pogled napola; jedna polovina gleda napolje i vidi sivilo, kišu i ugašene duše, ali druga polovina gleda srcem i vidi sunce iza oblaka, i igra uz damare kiše, i voli ljubavlju majke lavice i ne boji se da sanja i usuđuje se da pusti boje u svoj život.
Neću dozvoliti sebi naknadnu pamet – trebalo je da se smejem umesto što sam se nervirala, trebalo je da uživam umesto što sam brinula, trebalo je da delam umesto da planiram. Ne znam da li će me iko shvatiti, u tom vrtlogu odrastanja izgubila sam kompas, besmislena stanja su me držala budnom, preispitivanje i borba sa sopstvenim nedostacima razjedali, osećanje manje vrednosti i krivice proganjali.
Ko sam, šta radim ovde, kuda sam se uputila, ima li sve ovo smisla, da li verujem, zašto živim, zašto umirem? Pitanja, pitanja, pitanja, a odgovori? Nema odgovora, ali zato dođu strahovi, svuda unaokolo preteće slike opasnosti, kao brodolom u glavi, plutaju misli na ostacima jedrenjaka bez kopna na vidiku, okolo su samo nemani i duboki, mračni okean. Onda shvatim koliko sam bespomoćna pred životom, koliko putena – od praha smo nastali u prah se vraćamo… Jednostavno je bilo dok sam samo maštala o sjajnoj budućnosti, ali niko mi nije rekao kako da se pripremim kada ta budućnost postane stvarnost koja, nekim čudom, nije baš tako sjajna. Niko nije mogao da me pripremi, jer pripadam jednoj novoj generaciji koja bije neke svoje bitke i živi po nekim svojim pravilima.
Pitam se čiji život ja živim? Kako sam donela neke odluke do sada i gde su me one dovele, kako ću da se odvažim na one koje tek predstoje? Problem je u tome što za sve promašaje koje sam imala do sada mogu da okrivim roditelje; dali su mi loš primer, nisu dovoljno slušali, hteli su da isprave svoje greške iz mladosti, nisu poštovali moju individualnost… Ipak, kada načiniš prvi korak ka svetu odraslih, shvatiš da si prevazišao svoje roditelje. Uvidiš da su i oni prošli svoj put odrastanja i poneli greške svojih roditelja i u krajnjoj liniji radili onako kako su najbolje znali i mogli.
Odjednom nisi više suvozač na životnom putu koji ti je neko drugi odredio. Hteli mi to ili ne, razumeli ili ne, volan je u našim rukama i jedino sami možemo da opredelimo pravac i preuzmemo odgovornost za put koji smo izabrali. Ne možeš da kontrolišeš sve uslove, to je prvo što naučiš. Bitno je da znaš kuda si se uputio, mada nikada ne znaš pouzdano gde će te život odvesti i nekada samo odredište pred neizvesnošću izgubi na značaju, jer možda je sam put sve što stvarno imaš, što je istinski tvoje i vreme je da počneš da primećuješ drveće i kuće, ptice, cveće i ljude pored kojih prolaziš.
Čini mi se da je jedino smrt izvesna i ona nas sve čeka na kraju puta, pa čemu onda žurba?! U nekom metafizičkom smislu gospodarimo samo sobom i sadašnjim trenutkom. Treba smognuti snage i odbaciti okove prošlosti, koju više ne možemo menjati, kao i okove budućnosti koju želimo da kreiramo po sopstvenim merilima, ali je ne smemo odlagati, jer život se odvija sada, a poenta je uživati u procesu.
Živeti svoj život znači verovati sebi i prihvatati sebe, ma koliko bio pod uticajem mišljenja ljudi do kojih ti je stalo, ma koliko želela da pripadam nekom kolektivu, ma koliko da sam svesna da nijedan uspeh nije dovoljno veliki ako ga nemam sa kim podeliti, ne određuje me ni odobravanje drugih ni imidž koji nosim u javnosti ni to koliko je nekome stalo do mene, već jedinstveno osećanje samodovoljnosti i sreće koja nije uslovljena spoljnim elementima.
Ipak, osećanja su u mladosti mnogo čistija i intuicija manje sputana, ponekad pomislim da su mi već u ranoj mladosti otkriveni svi putevi koje treba slediti i sva blaga na domak ruku, da ih osetim otvorenog uma koji upija, mada ne shvata uvek. Sa neuprljanim, nezagađenim srcem još uvek sposobnim da prihvati bez osude, da voli bez razloga, ustvari uprkos svakom razlogu, da živi slobodno…
Tijana
