Svako mesto je samo prostor koji može biti i lep i živopisan, ali ono što čini neko mesto posebnim jeste priča. Doživljaj zbog koga je neko osetio nešto drugačije, jedan ukradeni pogled, možda šapat na uhu… Možda jednom i zaboravimo šta se dogodilo na tom mestu, ali osećaj koji smo imali baš tu, baš u tom trenutku, nikada.
Šetali smo obalom Sene i ja sam razmišljala kako je veličanstveno sve oko nas, iako mi nismo baš bili savršeni. Nešto u vezi tebe me je mučilo. Nedostajao mi je onaj par koji smo nekada bili, koji bi se sada čvrsto zagrlio i poljubio, setio neke pesme koja bi ovekovečila taj trenutak. Pariz, ti i ja, mislila sam da bi to bio vrhunac romantike!
Pariz je bio jedan san. Mesto koje živi u filmovima, knjigama, umetničkim delima, hiljadugodišnjoj kaldrmi… ali sam odavno prestala da ga sanjam. Nismo otišli tamo kao zaljubljeni par, opijen ludošću velike ljubavi koja zasenjuje sve ostalo. Već smo u nekim godinama kada se svode računi; preko 10 godina braka, dvoje dece, srednje doba…
Otisnuli smo se u tu avanturu sa decom i zbog dece, ali je mene bez najave obuzeo taj stari nedosanjani san! Kažu da žene baš u tim nekim srednjim godinama ponovo žude za romantikom. Ja sam ta žena, koja je došla u najromantičniji grad na svetu sa mužem, koga voli.
Nikada nisam volela klišee, ali Pariz, grad svetlosti i ljubavi je zaista to. Nema tu klišea, to je čista ljubav koja traje. Pariz čuva svoju lepotu, taj svoj dar za zavođenjem. Nećete ga naći baš u svakoj ulici ili poznatoj turističkoj atrakciji, ali ćete ga zasigurno naći ako ste bespomoćni romantik.
Taj sjaj 37 mostova na Seni, te građevine stare i više od 20 vekova, te gotske katedrale, stroge i veličanstvene, te uličice sa cvetnim trgovima, ti veseli kafei na ćoškovima, taj šarmantni momak sa šansonom na usnama, ti zlatni, barokni krovovi! Ne mogu ostati ravnodušna, ne mogu da mu ne uzvratim ljubavlju!
Kada ti se nenadano davna želja ostvari, a ti se osetiš kao da je više nisi vredan. Kao da je romantika samo za sveže zaljubljene? Nisam uspela da se popnem na 2. platformu Ajfelovog tornja, jednostavno moje telo više ne prihvata racionalizaciju, hormoni pobeđuju. Sedela sam u zastakljenom kafeu na tornju i uživala u pogledu na moderniji deo grada i neizbežnu Senu. Toliko inspirativan momenat, ceo grad je jedno veliko platno.
Možda je Pariz baš po tome poseban, natera te da se zaljubiš ponovo; u sebe, u život u dobropoznatog čoveka pored sebe, koji je samo malo zaboravio koliko je nekada bio zaljubljen onog snežnog decembra u Beogradu, zamisli, baš u Francuskoj ulici!
Pariz me nije izneverio, a plašila sam se da ništa neće biti onako kako sam zamišljala dok sam ga pohodila u mislima. San je bio verodostojan, naročito arhitektura, istorija koja se vidi na ulicama, zlatni sjaj svega i jedna tiha reka i svi njeni veličanstveni mostovi, toliko neispričanih priča…
kapljicezivota/thedropsoflife 