Probudio sam se tog jutra bunovan, sanjao sam da te dozivam, oče, da te tražim po pustoši razbijenih iluzija, samo da bih ti rekao: sada kada nam se tragovi u pesku sustižu, sada kada si samo senka sećanja, sada si mi bliži nego ikada, sada te tek razumem, sada znam ko si ti, a ko sam ja.
Išao sam ka nečemu, a da ni u najdubljim razmišljanjima nisam mogao pojmiti šta je to. Ili sam možda od toga bežao? Pamtio sam ga kao strogog oca, zatvorenog, koji je bio potpuno van mog sveta. Mislio sam da tako treba živeti, bio sam poslušan sin, ali onoga trenutka kada sam otišao od kuće, više se nisam osvrtao. Tek kada je zauvek otišao, shvatio sam da ga nisam ni poznavao. Kako sam onda mogao spoznati sam sebe?
Nisam više bio sin. Tresnulo me je saznanje da sam predugo lutao po bespućima života koga sam zvao svojim, a sada shvatam da je najmanje bio moj. A onda mi se dogodila i ta “najveća radost” u životu čoveka, postao sam otac! Da mi je barem neko nekada rekao koliko je to velika odgovornost i koliko se tvoj život menja, ako sve radiš kako treba, naravno. Svaka reč, svaki pokret, svaka misao, svaka odluka više ne pripada tebi i ponovo si na početku.
Tijana Stupljanin
kapljicezivota/thedropsoflife 