O, sklopi usne, ne govori, ćuti,

ostavi misli nek se bujno roje…

Milan Rakić – Iskrena pesma

Nije isto: ćutanje ili tišina. U tišini se čovek odmori, a u ćutanjima nekada ima više buke nego tišine. Zabole nekada ta ćutanja i to nije dobro, tada znaj da će kad tad prokuljati reči. A što je ćutanje ljuće i što duže traje, to bujica jače preti da poplavi i govornika i drugu stranu, pa ko živ ko mrtav. Mada, nisu ni sva ćutanja ista…

Nekada ćutim, a puna mi glava reči. Mislim puno i o svemu i svašta bih rekla, ali ćutim. Manje me bole ta ćutanja, nego silne reči. Ponekad pomislim da je sve već ionako rečeno, i šta bih ja tu još mogla da dodam? Bilo je, ili nije bilo, ovako je, onako je… Jer, na kraju, svi imamo svoju istinu.

Zato ja sada biram reči, biram misli, biram osećaje i biram da delim samo ono što osećam kao važno. Evo sada u ovom trenutku rasterećenom od prošlosti i dalekom od budućnosti, sve je savršeno, zato delim sa vama baš ovaj trenutak sada.

Tijana Stupljanin