Dan kada sam se našla na raskrsnici životnih puteva, shvatila sam da sam uprkos svim nastojanjima da ostanem bezbrižna i slobodoumna stigla do trenutka kada je vreme da ponudim sebi ruku za oslonac i učinim taj veliki korak ka samostalnosti.

Možda će prva emocija biti strah, mozda ću upasti u zamku sumnje, a mozda ću ipak uspeti da u mraku očaja i bunilu neizvesnosti napipam otkucaje srca koji znaju tajnu: ako verujem, ako slušam svoje srce, pravi put će se ukazati kao jedini – “Samo srcem stvarno vidimo, suština je očima skrivena”[1]. Možda jednoga dana bacim pogled preko ramena i shvatim da je to bio trenutak koji je definisao ceo moj život. Spoznaja da se život koji priželjkujem, kome se u magnovenju nadam i kome stremim oduvek nalazio u meni ume da zastraši.

Hoću sve što svet ima da ponudi! Istovremeno se naivno nadam da će me odgovornost mimoići. Istina je ipak sasvim izvesna – sama sebi sam i gospodar i sluga. Jednom rukom uzimam drugom dajem. Odgovorna sam za hranu kojom punim izvor života iz koga ću piti plodove svoga truda. Ako budem samo uzimala, ostaću praznih ruku i, što je mnogo strašnije, praznog srca.

Um, duh i telo, poput svetog trojstva, idu uvek zajedno i samo u harmoničnoj simbiozi mogu da proizvedu čuda. Hraneći um duhovnim ponudama vekovima stvaranog bogatstva ljudske kreativnosti stvaramo pozitivne emocije koje stvaraju nove podsticaje za um i bacaju iskre svetlosti kao putokaze novim dostignućima i stvaralaštvu.

Ako je telo hram moje duše, onda je i ogledalo mojih misli i osećanja. Ima tu refleksije, ali i dosta timskog rada, postavljeni pravilno, misli, osećanja, nagoni čine sklad koji osećam kao unutrašnji mir. “Samo je mirna voda bistra.”[2] Samo kada umirim zbrku koja dolazi spolja, utišam, bar na kratko, unutrašnje strahove i nemire, mogu razbistriti misli i sagledati jednostavnost života, lepotu prirode i snagu ljubavi u svoj punoći kojom mi se nude u jednom svetlom trenutku, bar jedanput svakoga dana. Zamišljam ponekad te tračke svetlosti kako trepere i igraju svoju uzbudljivu igru sreće i zavođenja čekajući da ih prepoznam i zgrabim. Nije sve baš uvek tako jednostavno, da znakovi su tu, svuda, ali kako ih prepoznati? Kako da znam pratim li onaj pravi? Srce bi trebalo da mi signalizira – vruće, hladno, blizu, jos malo i stigla si… Ipak buka svakodnevice nekada nadjača taj glas i dok shvatim da gubim ritam, nađem se pred raskršćem i šta dalje?

Nije nam namenjeno da otkrijemo sve, jer kada sve slike budu oslikane i poslednje platno slagalice iskicirano… to će značiti da je kraj.

[1] Iz knjige “Mali princ” Antoan de Sent-Egzeperi.

[2] Norman Vinsent Pil, “Moć pozitivnog mišljenja”.