Bajka

Ovo je moj život! Meni je dat kao redak dar i od mene zavisi kako ću ga upotrebiti. Ja sam taj umetnik koji će mu dati konačni oblik.

Živeti život ispunjen ljubavlju, divnim, dragim ljudima, istinskom lepotom življenja u jednostavnosti već datog sa neverovatnom lakoćom. Uživati u magiji svakodnevnih stvari, malih čistih trenutaka sreće i spokoja. To je moj film…

Zahteva trud, ali ne i težinu, mudrost je iskoristiti maksimalno prednosti onoga što nam je dato, bilo to naše okruženje ili naši talenti i veštine, a onda ih poboljšati, usavršiti, oplemeniti, tako ćemo lakše savladati i one stvari koje nam baš i ne idu od ruke. Važno je prihvatiti nesavršenost, jer to je ono što nas čini jedinstvenim. Možda je bolje reći da smo svi savršeni na poseban način. Meni su večita inspiracija i motivacija ljudi koji zrače pozitivnošću, a često imaju težak život; ljudi koji su ispunjeni onime što rade i rade to sa lakoćom, a postižu uspeh; ljudi koji se osećaju dobro u svojoj koži i imaju saosećanja za druge, oni koji te nateraju da se zamisliš, da se zapitaš o pravoj vrednosti života i da li je zaista shvataš i prihvataš.

Prestala sam da mislim da moram da uradim nešto, postignem nešto, ne, ne moram. Ništa ne moram. Za neke stvari prosto nisam sazdana, ali ono što imam, što posedujem, što je samo moje, treba da upotrebim, da koristim, da rastem.

Biću sasvim zadovoljna i srećna da vodim svoj život i svoju mladu porodicu putem koji sam sama odsanjala i da kroz neke male stvari dotaknem još nečiji život iskrom radosti i čuda koja se dešavaju svakodnevno i u koja verujem. Verujem u svoju bajku, a i ona veruje u mene.

Budjenje

Život je konstantna promena. Sve oko nas je u cikličnom kretanju, pa i svi procesi u našem telu takođe, i mi kao deo prirode imamo potencijal da se krećemo u tom ritmu. Ako uporedimo ljudsko telo i drvo, vidimo da su u kori drveta upisani godovi, kažu da kora drveta pamti, a isto se kaže i za ljudsku kožu, ipak jedno drvo u samo jednoj godini umre i ponovo se rodi, podari novo seme iz koga može da iznikne sasvim novo drvo, čak i iz sasečenog drveta, ako ostane panj, može da nikne nova mladica. Svakoga dana u prirodi možemo videti milion “malih čuda”, zašto mislimo da se ta čuda ne mogu desiti i nama, zar nismo i mi deo te čarobne prirode? Činjenica je da će stresna situacija, povreda, teža bolest… ostaviti ožiljke u nama i po nama, ali je isto tako činjenica da mi sve to možemo prevazići i krenuti iz početka. Mislim da je ključ da se savkoga dana ispraznimo od svih negativnosti koje su nas dotakle toga dana, da se napunimo pozitivnom energijom, bilo kroz druženje sa prirodom ili druženje sa dobrom knjigom, filmom, muzikom, a najlepše je u zagrljaju voljene osobe, i onda zakoračiti u novi dan sveži i okupani dobrim snom, “kao ponovo rođeni” krenuti u novi dan otvorenog uma, otvorenog srca, ispunjeni ljubavlju! Sunce se ponovo rađa, sunce se svakog dana ponovo rađa!

Budi sunce, budi zvezdano nebo, budi reka koja preobražava sve u dobro…

Ringišpil života

Život je jedan šareni ringišpil. Čas si na vrhu i rukama možeš da opipaš nebo, a već sledećeg trenutka udišeš prašinu. Često ti je muka od svega i samo želiš da sve stane, da siđeš, ali ipak ponovo se penješ i vrtiš, vrtiš, vrtiš u krug i gore i dole i kad ti se najviše vrti u glavi vrištiš od sreće i zadovoljstva i osećaš se kao na krilima neke ptice sa kojom letiš i nemisleći kuda, samo osećaš da si zadovoljan tu gde jesi.

Bez obzira koliko bilo i mučno i teško, makar i zarad samo jednog takvog trenutka spokojtva, radosti i slobode, vredi se uvek iznova vraćati tom ringišpilu boja i života.

Ljubav je važna

Ceo svet može da vas voli, ali vas ta ljubav neće usrećiti. Ono što će vas usrećiti jeste da podelite svu ljubav koja se krije u vama. To je ljubav koja je važna.

Don Migel Ruiz

Znaš onaj momenat kada voljena osoba uđe u prostoriju i ona sva zablista, jednostavno sve se ozari, a najviše ti sam. To je trenutak kada vreme uspori svoje disanje, kada sve što radiš, radiš bez napora, bez umora, bez bola, sve je u savršenoj harmoniji. On ti prilazi, spušta dah na tvoje usne, kao da se budiš iz stogodišnjeg sna i više nikada ne moraš da zažmuriš, jer tvoj san je java.

U ljubavi želim bajku! Želim da dotaknem sve svetle trenutke života, da se ogrejem o čestice prefinjene, tanane sreće, koje vidimo samo ja i moja zaljubljena duša. Želim da se ogledam u očima lepšim od svake lepote, sjajnijim od bisera i većim od svake dobrote. Hrabriju, pametniju, bolju osobu od sebe tražim, da je volim i da svetlim u trenucima čiste sreće u njegovoj duši od ljubavi što plamti, što stvara život i tka san o nas dvoje i večnoj sreći, jer smo jedno drugom sve, i dan i noć i zvezde i sunce i pun mesec u tamnoj noći…

Ljubav je sve.

Zlatna sredina

Za sve je u životu potrebna širina. I da se misli i da se voli i da se shvati i razume, i da se čovek oslobodi ovozemaljskih stega. Uzleteti i ostati negde između duha i tela, putenosti i večnosti. “Sve što činiš čini u slavu Boga.” Lepo zvuči, a možda je i moguće. Ako bismo  dušu poistovetili sa božanskim, kao nečim što je bezgranično, besmrtno i bezgrešno, onda bi recept bio jednostavan: hrani svoju dušu i bićeš bliže Bogu. A šta sa telom? Ništa ne postoji uzalud. Sredina se nameće kao jedino rešenje. Svemu naći meru. Sve što telo traži, mora da ima svoj oslonac ili svrhu u duši, da bi postojala ravnoteža. Nije to ni tako teško kao što na prvi pogled možda izgleda. Jer kada bi samo hranili i zadovoljavali telo, možda bismo neko vreme mislili da nam je super, ali vremenom bismo shvatili, tj. priznali sebi da hranimo prazninu koja postaje sve veća, na mestu gde je nekada obitavala duša. Zato ima puno ljudi koji naizgled imaju sve, ali nisu srećni, ili jesu, naizgled.
Duša bez tela može, a može li telo bez duše? Moje je mišljenje da je svaka forma bez sadržine beskorisna i glupa, a sve što postoji ima svoju svrhu i smisao…
Jasno je da mora postojati i duh i telo, tama i svetlo, noć i dan, dobro i loše, radost i tuga… To je život koji traje uprkos svemu. Uništenje i stvaranje, i čovek u središtu svega. Bog nam je zato dao i dušu i telo, da naučimo da balansiramo, da ne dozvolimo telu da pokvari dušu. Za to je potrebno iskustvo i sloboda duha, moć saznanja i samospoznaje, otvorene oči ali i srce. Istina je jedna: jedan čovek, jedna duša, jedan život, jedna sudbina, jedan smisao za svakoga od nas. Kad pronađeš svoj smisao reći ću ti ko sam.

Tata

Koliko se snage i ljubavi krije iza reči tata?

Obično je majčinska ljubav ta o kojoj se govori kao simbolu univerzalne, bezuslovne ljubavi, ali za jednu devojčicu ljubav oca je sve, ceo njen svet se gradi na toj ljubavi.

Ja sam tatina ćerka; imam njegove oči, njegov stas, njegov hod… Povlačim se u sebe i ćutim kad me nešto tišti, baš kao i on. Volim iskreno i duboko i verujem u dobro u ljudima, i o poštenju i o doslednosti naučila sam od njega. On je bio heroj mog detinjstva, koji zna sve i može sve.

Naučio me je da pitam, da tražim odgovore. Sećam se svih naših šetnji kroz prirodu… Koji je ovo cvet, koje je ono drvo, gde žive životinje, koji su datumi i mesta značajni za istoriju, za naš narod… Probudio je u meni večitu žeđ za znanjem, ljubav prema životinjama i prirodi, potrebu za samostalnošću…

Pamtim sve njegove lekcije, a bilo je i onih malo grubljih, sirovijih, koje su ipak našle mesto u mom odrastanju.

Nema snažnije stvari od očevog zagrljaja i nema veće stvari od ljubavi jedne devojčice prema svom tati.

Dugme

Svih oblika i dimenzija. Može biti i malo i veliko, najčešće je okruglo, ali moze biti i kockasto, srcasto, leptirasto, cvetno, u obliku kuce ili mace, bubamare i šišarke, ma može biti kakvo poželiš.

U  plehanoj kutiji od nekog davno pojedenog keksa, puno raznih, šarenih dugmića! Obožavala sam da ih prebiram i uparujem, smišljam priče kao da su stvarni, spajam i čitave porodice dugmića i nikad dosta igre. Baba i deda su mi pričali kako su oni u svoje vreme dobijali batine ako ih neko vidi da se igraju sa dugmićima. Kao i mnoge stvari u to posleratno vreme i dugmići su bili deficitarni, smatrani su za neku dragocenost. Mozda smo ih zato mi imali toliko da ih ne možemo potrošiti ni za dva života, osim ako neko u porodici ne počne da šije ili kreira razne stvari i predmete pa iskoristi to šarenilo za svoje maštarije.

A danas, danas su deficitarni samo dobri ljudi, svega ostalog ima i previše.

Zvezda padalica

Tek kada moje srce svom snagom nešto zaželi, a moj razum to prihvati kao dobro i sve emocije su pozitivne, sa dozom straha koji nam poručuje da je to nešto vredno truda, nešto veliko što nam na momente deluje nedostižno, volja zadaje konačan udarac, a moj um se oslobađa i čini sve da ispuni tu želju i postigne cilj.

Čovek je slobodan kada probije sve granice koje je sam sebi nametnuo, kada se ne plaši, kada se ne brine, kada može sve što zamisli, jer ne razmišlja o preprekama, već o mogućnostima, o izborima. Kada izađe iz svoje ušuškanosti i navika i počne da istražuje i kreira.

Kreirajte svoj život od želja svoje duše i pustite mašti na volju. Rođeni smo sa zvezdama u očima, nogama što po zemlji hode, srcem koje doseže zvezde… Pronađite svoju zvezdu padalicu i otkrijte svet beskonačnih mogućnosti. Nije potrebno mnogo želeti, dovoljna je i jedna iskrena želja kojoj se celo biće već raduje i sa radošću prima.

Verujući

“Bog je u tebi i svuda oko tebe. Ne u oblicima od drveta ili kamena. Zagrebi bilo koje drvo i on je tu, pomeri bilo koji kamen i njega ćeš naći.” Veruje se da su ovo istinite reči istorijskog Isusa

Život je čin vere, zato ga i ne možemo objasniti, uvek će nas iznenaditi nečim novim i nedokučivim. Baš kao što smo i mi sami deo njega, nedokučivi i neistraženi do kraja. Dokle god ne odgonetnemo sebe nećemo znati odgovor na vekovna pitanja: šta je život? Odakle dolazim? Kuda idem? Istina je dostupna onima koji veruju. Samo tako ovaj svet ima neki smisao.

Tata mi je često govorio: „Ne beri cveće po Jupiteru“. Šta ja tu mogu, volim taj miris zemlje neke daleke, koja postoji samo u mom srcu. Ne mogu ni da zamislim kakav bi mi život bio da nisam otkrila te daljine. Ja nisam od ovoga sveta i ne mogu da ga shvatim. Zato žudim za mirisom toploga leta i nestvarom moga sveta.

Verujem da je važniji taj unutrašnji svet koji otkrivamo i oblikujemo ceo život od svega što nas okružuje, da je ključ života u nama, dok nam proživljena iskustva služe kao putokazi, tzv. znakovi pored puta, koje ako umemo da prepoznamo mogu da nam budu odlični vodiči na putu u središte srca, odn. duše. A duša sve zna, samo je treba umeti čuti i verovati u njenu veličinu i snagu.