Staze kojima idemo sami / Paths on which we walk alone

Želim da podelim sa vama jednu priču. Napisala ju je žena kojoj se divim i koja mi je postala uzor. Osim njenih tekstova i onoga što piše o njoj kao autoru više knjiga, ne znam mnogo o toj ženi i njenom životu, ali ono što znam je da piše dušom i otvorenim srcem, a to je već dovoljno za prepoznavanje. Još su mudri latini rekli: “Slično se sličnom raduje”. (lat. Similis Simili Gaudet.)

“Gledala sam u sunce večeras. U blizini je stajao mladić. Potom smo zajedno krenuli svako svojoj kući. U tih nekoliko minuta dok se nismo oprostili, vrlo smireno, učtivo i pametno mi je govorio o svojim iskustvima sa Suncem. Rekao je i da se skriva od rođaka kad posmatra Sunce, jer mu je tetka rekla da je sektaš! Smejali smo se toj proceni, mada nije smešno. Ljudi koji se bave sobom drugima izgledaju čudno i sumnjivo. Dugo već gledamo tuđ tanjir, postelju i dvorište, pa smo zaboravili da gledajući u Sunce osvetlimo preostale tamne ćoškove naših duša…”[1]

Tako uglavnom biva, ljudi osuđuju ili zaziru od onoga što ne razumeju. Moja porodica je prihvatila da je moj put malo drugačiji od uobičajenog, ali tek kada su videli dobrobiti svega toga “čudnog” u mom životu. Ipak, još uvek čujem, čak i od najbližih – šta će ti to?

Teško je kada naiđete na nerazumevanje ljudi do kojih vam je stalo i koji su sastavni deo vašeg života. Ono što sam shvatila je da svako od nas ima svoj put, mi možemo svojim primerom da osvetlimo ponešto u životu svojih bližnjih i da ih podstaknemo na promenu, ali je izbor njihov. Ne možemo, a ja bih rekla da i ne smemo, živeti tuđe živote, a još manje na silu pomagati bilo kome, pa i najrođenijem. Ono što možemo da uradimo, mi koji radimo na sebi, jeste da razumemo, prihvatimo i oprostimo.

Baš kao što nas zove naše srce da tragamo, da učimo, da iskusimo nešto više od utvrđenog puta većine i mi ne možemo da napustimo taj put, jer bi to značilo izdaju sopstvene duše i propadanje našeg tela, tako ni svi ljudi ne mogu osećati, razmišljati i funkcionisati kroz život na isti način kao mi.

Mene je razmišljanje na ovu temu dovelo do zaključka da, sa jedne strane, postoje ljudi koji imaju urođene sisteme za rešavanje problema i samoodbranu i opstanak, koji im pomažu da se brzo i lako izbore sa životnim izazovima i pred nekim teškim situacijama i padovima, brzo povrate svoj mir, zdravlje, sreću… Njima zaista joga, reiki, theta healing, meditacije, esencijalna ulja, BARS, EFT, NLP, energetska psihologija, kvantna medicina i razne druge tehnike i metode deluju čudno i sumnjivo, jer oni postižu rezultate potpuno instinktivno, podsvesno, spontano i ne znajući da ustvari primenjuju mudrosti, znanja i principe koji su utkani u svaku od ovih tehnika. I normalno je da oni pitaju nekoga ko meditira: “Šta će ti to?”.

Sa druge strane, mnogi ljudi nisu voljni da se menjaju, a rad na sebi to zahteva. Mnogi prebacuju odgovornost za svoj život na druge i omalovažavaju sve što nije opšteprihvaćeno. Od lekara traže zdravlje, od sveštenika duhovni mir, od okoline saosećanje i zarobljeni su u začaranom krugu žrtve-dželata i spasioca koji je izvan njih samih, a osuđuju svakoga ko preuzme odgovornost za svoj život i traži način da pomogne sebi služeći se tzv. alternativnim metodama. Ima i onih ljudi koji će otići na jogu, kod travara, na sto i jednu edukaciju, isprobati sve tehnike tražeći rešenje za svoju boljku, ali neće prstom mrdnuti da promene suštinski sve što je neophodno promeniti u svom životu da bi iscelili tu svoju boljku, i onda će reći: “ Sve sam probala, bila sam i kod ovoga i kod onoga i ništa od toga mi nije pomoglo, to je sve šarena laža!”.

Nije suština u metodama i tehnikama, suština je u nama. Kada se uskladimo sa sobom i svojom dušom, svaka metoda će raditi za nas. Stvar je u tome da prestanemo da osuđujemo i počnemo da razumemo. Svi smo jedinstveni i svako ima svoj put, ako u svojoj najbližoj sredini ne nađete saputnike na tom putovanju, potražite ih negde drugde, ne morate koračati sami, ali možete ako je to vaš izbor.


[1] Priča „Svetlo“ iz knjige – Ne bih ovo mogla bez tebe, Brankica Damjanović, Beograd 2016, Skalarbooks.